Ključne reči: bibliotekarstvo, digitalizacija, digitalna humanistika, kultura, informacija.

Sažetak: Prema Manifestu digitalne humanistike (DigitalHumanities Manifesto 2.0), prvi talas digitalnih umanističkih nauka krajem devedesetih godina prošlog veka i početkom 21. veka bio je prevashodno usredsređen na velike projekte digitalizacije i uspostavljanje tehnološke infrastrukture, zbog čega se od biblioteka kao institucija kulture i obrazovanja očekivala saradnja, interaktivnost, interdisciplinarnost, multifunkcionalnost, multimedijalnost, dinamičnost, brzina, dostupnost, pretraživost. One su, uz muzeje, arhive, pozorišta, bioskope, danas, kao i kroz istoriju, aktivni nosioci interkulturne i međunacionalne komunikacije. Pre svega, po opštim etičkim i estetskim vrednostima, po osobenostima zasebnih kultura koje profilišu, a potom po standardizovanim strukovnim posebnostima koje omogućavaju prožimanje bibliotekarstva sa drugim disciplinama, kao i horizontalno povezivanje u okviru struke u interesu naroda i njemu pripadajuće kulture. Formirajući digitalnu zbirku naše humanistike, na opštem, lokalnom i institucionalnom nivou, vraćamo dug njenim tvorcima, prethodnim generacijama, i zadužujemo sledeće koje valja da nastave da čuvaju naš kulturološki, duhovni i nacionalni identitet.