Кључне речи: библиотекарство, дигитализација, дигитална хуманистика, култура, информација.

Сажетак: Према Манифесту дигиталне хуманистике (DigitalHumanities Manifesto 2.0), први талас дигиталних уманистичких наука крајем деведесетих година прошлог века и почетком 21. века био је превасходно усредсређен на велике пројекте дигитализације и успостављање технолошке инфраструктуре, због чега се од библиотека као институција културе и образовања очекивала сарадња, интерактивност, интердисциплинарност, мултифункционалност, мултимедијалност, динамичност, брзина, доступност, претраживост. Оне су, уз музеје, архиве, позоришта, биоскопе, данас, као и кроз историју, активни носиоци интеркултурне и међунационалне комуникације. Пре свега, по општим етичким и естетским вредностима, по особеностима засебних култура које профилишу, а потом по стандардизованим струковним посебностима које омогућавају прожимање библиотекарства са другим дисциплинама, као и хоризонтално повезивање у оквиру струке у интересу народа и њему припадајуће културе. Формирајући дигиталну збирку наше хуманистике, на општем, локалном и институционалном нивоу, враћамо дуг њеним творцима, претходним генерацијама, и задужујемо следеће које ваља да наставе да чувају наш културолошки, духовни и национални идентитет.